NINDZA KORNJACE U KOVACICKOM BIOSKOPU

Nakon nekoliko godina, ponovo je proradio bioskop u Kovacici, i to za projekciju filma Nindza Kornjace. Iako je u pitanju film za decu, sinhronizovan na Srpski jezik - posecenost je bila mala. Mislim da je bilo oko pedesetak ljudi.

Kao da nije bilo dovoljno to sto bioskop u nasem mestu nije radio nekoliko godina. Kao da nije bilo dovoljno to sto je zbog piraterije tradicija posecivanja bioskopa potpuno unistena. Kao da nije bilo dovoljno sto deca i mladi ljudi danas pojma nemaju kako to izgleda posetiti bioskop. Na sve to je pola sata pre projekcije pala kisa!

Dobro, ni reklama nije bila preterana. Ja sam za film saznao samo dan ranije. Ako bioskop nije postojao bar pet godina - onda je neophodno najaviti njegovo uskrsnuce bar nedelju dana ranije, najbolje dve nedelje ranije! Prvo treba da svi ljudi cuju da ce se odrzati projekcija, a posle da oni koji bi da idu - nagovore one kojima se ne ide. Uz bolju reklamu bi sigurno bilo vise ljudi.

Ali, bilo je jos problema. Zaposleni u Domu Kulture se bas nisu potrudili da projekcija prodje zadovoljavajuce u tehnickom smislu. Slika je najcesce bila mutna, pa nismo mogli da budemo odusevljeni vizuelnim efektima. Zato su inace odlicne CGI akcione scene potpuno izgubile svoju efektnost. Zvuk je bio izuzetno los, ali i preglasan. Veoma cesto u prkos buci - nisam uspevao da razaznam dijalog. Bilo je i nekog mehanickog lupanja koje nisam uspeo da identifikujem, ali je zato trajalo tokom cele projekcije. Inace, sve je to moglo da se resi pre projekcije, da su malo isprobali bioskopsku opremu koja nije radila godinama.

Ipak, zbog prelepih uspomena koje su mi navirale cele veceri, poseta bioskopu je bila izuzetno prijatno iskustvo! Bioskopska sala je zbog visegodisnjeg nekoriscenja cista i sredjena. Filmsko platno cisto i belo. Stolice tj. sedista meka i udobna. Klinci oko mene odusevljeni filmom dobacuju Adamu da pusti ton...

U stvari, sve u sali ja bas onako kako je bilo davnih osamdesetih, kada sam tu provodio svako nedeljno popodne! Samo sto sam onomad pre projekcije u 19:00 imao i projekciju u 16:00. Tako da sam mogao da pogledam dva filma za jedno popodne i da kuci odem pun utisaka (mnoge filmove koje sam onomad odgledao i dan danas pamtim)...

TMNT (Teenage Mutant Ninja Turtles) je cetvrti film unutar sage o Nindza Koranjacama. Filmovi inace imaju svoj izvor u TMNT fenomenu (stripovima, igrackama, crtacima i video igricama) koji je poceo jos davne 1984. godine, da bi svoj komercijalni vrhunac doziveo pocetkom devedesetih kada su snimljeni i filmovi o Nindza Kornjacama.

Prvi film je snimljen 1990. i dosta je pozajmljivao od filma Batman. Drugi film se pojavio 1991. i u njemu se pojavljuje Vanilla Ice. Treci film je 1993. godine doneo malo ozbiljniji pristup prici o borbi protiv kriminala. Sva tri filma su bili snimani uzivo ("live action") dok je ovaj najnoviji u celosti radjen kompjuterskom animacijom.

I ovaj film dosta pozajmljuje od drugih ostvarenja. Prva scena me je podsetila na nedavni rimejk filma "The Exorcist" a glavni zaplet dosta lici na neke ideje iz filma "13 Ghosts". Ipak, ovo je po mnogima najbolje TMNT ostvarenje. Iako je film namenjen deci, on odlicno funkcionise i kod starije publike zato sto u njemu ima dosta efektnih scena. A odlicna mesavina akcije, humora i drame je doprinela da prica bude odlicno vodjena i da vam gledajuci ovaj film nikada vam nece biti dosadno.

Srpsku sinhronizovanu verziju je rezirao Nikola Djuricko. Glasove su pozajmili Dejan Lutkic, Gordan Kicic, Zoran Cvijanovic, Nikola Bilanovic, Sloboda Micanovic, Srdjan Timarov, Srdjan Miletic, Goran Sultanovic, Milica Mihajlovic, Nikola Djuricko.

Sve u svemu, ovo je bilo jedno prijatno iskutvo. Nadam se da ce Dom Kulture nekako naci nacina da nastavi sa odrzavanjem filmskih projekcija. Mislim da bi vredelo raditi cak i sa gubicima, jer je poseta bioskopu i gledanje filmova deo kulturnog zivota Kovacice. A Dom Kulture bas i nema neku drugaciju svrhu...

ČEKAJUĆI ARMAGEDON: Poezija Martina Sampora

Martin Sampor (1979) je pesnik iz Kovacice. Svoje pesme objavljuje od polovine devedesetih, prevashodno po srpskim fanzinima i samizdat zbirkama poezije. Nekoliko njegovih pesama je naslo svoje mesto u knjigama poznatog srpskog underground pisca Ivana Glisica. Martin se pored poezije bavi i pisanjem kratkih prica i slikarstvom.












ZVEZDE


Zvezde su padale
i želje nam nosile.
Crnom nebu
oduzele su sjaj.

Zvezde su padale,
želje nam sagorele,
na njihovom putovanju
kroz mrak.




------------------------


SENKE

Blede se senke
vuku kućama svojim
kućama milim.
Da pobede smrt
jednim dugim snom.

Blede se senke
sa jutrom kreću
na posao stari
na posao bolan
da prežive
još jedan
nervni slom.




------------------------


(Bez Naslova)


U sumraku zaboravljenih nada,
u praznini ranjenog srca,
u iskidanoj bezumnoj duši
ne postoji više ništa.
Dani su crne noći bez mesečine.
Beživotni trenuci teku
starim stazama.
Olupina tone
sudbina je izvesna.




------------------------


ETO...


Eto, živeli smo...
po crnim prolazima
ostavljali smo porazbijane boce,
ostatke naših snova
po prljavim ulicama,
sijala je naša krv
pod neonskim svetlima.
Nismo se stideli
ni samilost nismo tražili
dok smo slobodno spavali
po parkovima, na klupama.
Eto, živeli smo
i samo toliko smemo reći.




------------------------


AJDE


Hajde krčmaru,otvori kafanu,
pusti gradske seni unutra.
Izgubljene duše traže žestinu od tebe...
djavolji slugo
zasluži nadnicu, naplaćuj odmah, nema na veresiju
i daj već jednom to piće vražje, daj taj zaborav.

Pusti slomljena srca unutra
neka se napune otrovnim dimom
staru čežnju nek satre flaša puna u ponoćni čas
neka se čuje opori smeh iz sprženih grla,
amo vampiri, bludnice, počinje pijani bal.

I budi bez brige, plaćamo odmah, samo napuni čašu
uzeli smo zlatnike za starog splavara daj jednu flašu
ajde djavole stari, pusti nas u carstvo, pusti nas unutra
da održimo našu misu pa se vidimo sutra.




------------------------


DANAS


Uzimam u ruke utkane laži.
Stavljam na sto, u oreol, neznanje.
Nogama gazim vaš oltar istine.
Uzimam gutljaj:
"ah,neka žive perverzije
koje menjaju simbole ljubavi"
Palim novu cigaretu prevare.
Pepeljaru praznim dok Amor umire.
A danas nikako da se završi.




------------------------


ČEKAJUĆI ARMAGEDON


U mračnoj noći bez zvezdanog sjaja,
crvene oči,put propadanja.
Bolest, što život ne da
čekajući armagedon pored piva i cigareta.

Ponoćni voz i utvara smeh.
pružena ruka, ludaka kez.
Bolni udarci hladnoga vetra,
čekajući armagedon pored piva i cigareta.

Suza u oku, na ruci krv,
kraj nogu leži proboden drug.
... ljubav... moja zadnja želja
čekajući armagedon pored piva i cigareta.

Poklonjen osmeh sa lica tvog,
ukraden je... trese me bol.
Gledam u nebo prljavog sveta,
čekajući armagedon pored piva i cigareta.




------------------------

ZA PONAVLJACE: Leonard Cohen

"I don't want to get all metaphysical about it. Some days I feel better about my work than other days. If there's one thing that I do know, it is that I am definitely not in control. You know, that's the way it goes."

"What brings me joy? I'd guess I'd have to say various things, probably none of them very interesting to anyone but me."

Leonard Norman Koen je kanadski pisac, pesnik i muzicar. Tokom muzicke karijere kretao se od americke folk muzike do popa i jazz muzike. Njegova muzika je melodicna ali jednostavna i cesto svedena na samo gitarsku ili klavirsku pratnju. Njegovi tekstovi su sa druge strane mnogo kompleksniji i emocionalno nabijeni. U njima se razmatraju teme kao sto su ljubav, religija, seksualnost, samoubistvo, depresija, socijalni odnosi, medjuljudski odnosi, istorija. U svojim tekstovima ceste su parafraze, metafore, ironican ili humoristican odnos ka drustvenim fenomenima. Nazivaju ga pesnikom pesimizma, ocem nesrecnika i kumom sumornih. Kada ste u ranim danima interneta u pretrazivace ukucali "ocajanje" i "melanholija" - iskrslo je Koenovo ime. Njegove pesme su cesto obradjivane, mnoge su postale poznatije u tudjim obradama.

Rodjen 21. Septembra 1934. u Montrealu. Njegov otac je preminuo kada je Koen imao samo 9 godina, ali je na vreme osnovao trust fond za svog sina sto mu je omogucilo da prima malu mesecnu naknadu i bezbriznu mladost. Ipak i pored svega, Koen nakon oceve smrti pada u tesku depresiju. Ovo oboljenje ga uvodi u eksperimentisanje sa drogom, to jest - LSD-ja. Koen se nece osloboditi depresije sve do njegovih kasnih sezdesetih i odlaska u manastir. Najranija mladost mu je prozeta religijskim uticajima. Od Judaizma u porodici do katolickog i protestantskog okruzenja u Montrealu. Njegove pesme zato cesto sadrze religijske reference ("Story Of Isaac", "Hallelujah" ...).

1949. u knjizari nailazi na jednu Lorkinu (Frederico Garcia Lorca) knjigu i toliko se zaljubljuje u njegovu poeziju da je cesto izjavljivao da mu je ovaj "unistio zivot". Slobodan od obaveza, mladi Leonard se posvetio pisanju. Takodje, naucio je da svira gitaru jos kao tinejdzer. Bilo je to u Montrealu gde je Koen upoznao nekog mladica, studenta koji je nastupao sam po parkovima. Nekako ga je nagovorio da mu ovaj da nekoliko lekcija o sviranju gitare. Kada se ovaj nije pojavio na nekoliko sledecih lekcija, Koen je nazvao u njegov internat, valjda da zakaze sledeci "cas", samo da bi saznao da je njegov prvi "profesor" - pocinio samoubistvo.

Koen upisuje fakultet 1951. ali jos pre diplomiranja objavio je svoju prvu knjigu poezije 1956. Kao nagradu, dobija stipendiju (2000 dolara) da putuje po Evropi. Do kraja pedesetih, Koen postaje poznat u literarnim krugovima Kanade.

Pocetkom sezdesetih, uz pomoc novca od prodaje knjiga (oko 1500 dolara), seli se u Grcku, na ostrvo Hidra (Hydra). Tu kupuje kucu i jos se intenzivije bavi pisanjem. Prvi roman Koen objavljuje 1963. Bila je to njegova autobiografija njegovog odrastanja i "godina razvoja". Tu je napisao pesmu "So Long, Marianne" posvecenu njegovoj tadasnjoj ljubavi Marianne Jensen.

1966. posecuje Njujorsku umetnicku scenu. Upoznaje krug oko Endija Vorhola (Andy Warhol). Niko (Nico) postaje jedna od njegovih neuzvracenih ljubavi. Druzi se sa Lu Ridom (Lou Reed).

Koen se 1967. za stalno seli u Ameriku gde pise i komponuje americke folk pesme koje postaju hit singlovi za druge pevace i pevacice. Otkrio ga je Dzon Hemond (John Hammond), koji je pre njega otkrio Boba Dilana. Prvu pesmu koja je postala hit otpevala je Dzudi Kolins (Judy Collins). Kada joj je nudio pesmu "Suzanne", otpevao ju je Kolinsovoj preko telefona. Svoje pesme Koen izvodi i sam po raznim festivalima americkog folka gde privlaci paznju izdavacke kuce "Columbia Records" koja je vec izdavala ploce Boba Dilana.

Prvi album "Songs Of Leonard Cohen" izlazi 1967. Potpuno nekomercijalan - u Americi prolazi nezapazeno. Neki znacajniji uspeh postize u Velikoj Britaniji. Ipak, na ovoj ploci su danas jako popularne pesme "Suzanne", "So Long Marianne" i "Sisters Of Mercy"...

Drugi album je izasao 1969. pod nazivom "Songs From a Room" je jos mracniji i nekomercijalniji ali sadrzi odlicne pesme kao sto su cesto obradjivana "Bird on a Wire", emocionalno nabijena "The Story of Isaac" i izvanredan prepev pesme "Partisan".

1971. godine izlazi "The Songs of Love and Hate". Ovaj album je mnogo mracniji ali raznovrsniji. Po prvi put su uvedeni i drugi instrumenti osim gitare. Narocito mozemo pomenuti da gudacki instrumenti izuzetno menjaju atmosferu na albumu sto se cuje vec na prvoj pesmi "Avalanche". Sto se tekstova tice, Koen se bavi ljubavlju, mrznjom, ocajanjem. Do dan danas pamtimo odlicne pesme kao sto su: "Joan Of Arc", "Last Years Man" i "Famous Blue Raincoat".

Sledece godine, Koen se po prvi put ulazi u (nevencani) brak sa umetnicom Suzanne Elrod, sa kojom ima dvoje dece. 1973. tokom rata izmedju Izraela i Sirijsko-Egipatske koalicije Koen odlazi u Izrael, gde iako je krenuo u borbu, nastupa kao muzicar po vojnim bazama.

Do 1974. i albuma "New Skin for Old Ceremony" Koen vec poseduje veliku podrsku male ali verne publike. "Chelsea Hotel No. 2" sa ove ploce je verovatno najlepsa pesma koju je Koen snimio. Ona govori o jednoj noci koju su Koen i Dzenis Dzoplin proveli u poznatom njujorskom "Chelsea" hotelu. Pored ove pesme, odlicne su i "There is a War", "Who By Fire" i "Take This Longing".

Na albumu "Death of a Ladies' Man" iz 1977. cujemo potpuno promenjenog Koena. Pomalo glupa ideja izdavacke kuce (ovaj put - "Warner") da plocu producira Fil Spektor (Phil Spector) ne donosi nijednu pesmu koju bi zapamtili. Nekoliko pesama su snimljene bez Koenovog ucesca jer su na njih ubaceni samo demo vokali. Koenov muzicki minimalizam je zamenjen orkestrima i viseslojnim instrumentalnim deonicama. Ipak, kritika je odlicno primila album. Pohvale su se ponajvise ticale unosenjem novina u Koenov vec prpoznatljiv stil. Pozadinske vokale na albumu je pevao i Bob Dilan. Steta sto nema dobrih pesama da bi ova mala trivijalnost dobila na zanimljivosti.

Povratak u muzicki mirnije vode dolazi vec 1979. sa albumom "Recent Songs". Ploca sadrzi izvrsni dzez fjuzn pod uticajem kantautorke Dzoni Micel (Joni Mitchell). Cujemo i vokale Denifer Vornes (Jennifer Warnes) kao i romske uticaje na violini. Pesme koje si izdvajaju su "Our Lady of Solitude", "The Gypsy's Wife" i "The Smokey Life". Iste godine Koen se razvodi i ulazi u vezu sa Rebekom De Mornaj (Rebecca De Mornay).

Do albuma "Various Positions" proteklo je skoro sest godina stvaralacke praznine. Osamdesete Koenu donose bogatiju i konacno savremeniju produkciju. Njegov glas postaje izuzetno dubok. Neki su rekli - poput svestenika na sahrani. Pesme kao sto su "Dance Me to the End of Love", "Hallelujah" i "If It Be Your Will" donose sintisajzere, elektricne gitare, jake ritmove... Dakle, Koen na najbolji moguci nacin hvata korak sa vremenom i njegovi albumi konacno postaju komercijalni i upuceni sirim masama. Na ovom albumu, Koen pocinje dugogodisnju saradnju i (kasnije) ljubavnu vezu sa pevacicom Andzani Tomas (Anjani Thomas).

1987. izlazi ploca "Famous Blue Raincoat". U pitanju je album pevacice Denifer Vornes na kojem su sve pesme Koenove. Ovo je jos jedan od velikih podsticaja za Koenovu karijeru jer je ovaj, kao i na primer pominjani Bob Dilan, imao vise srece sa izdanjima obrada njegovih pesama, nego sa sopstvenim izdanjima. Ove obrade su se uvek bolje pokazale na radio talasima.

Koen se krajem osamdesetih vraca u kucu "Columbia Records" i 1988. izlazi mozda najbolji album te godine - ploca "I'm Your Man". Jos jedan ogroman komercijalni i umetnicki uspeh. "First We Take Manhattan", "Everybody Knows" i "I'm Your Man", spajaju pesimizam, mracni humor, socijalni komentar i poeziju u specificno "koenovski" pogled na svet. Kao i "Various Positions" i ovaj album donosi odlicnu kombinaciju umetnicke vrednosti i komercijalnosti. Pravi jedan mali skolski cas o muzickom stvaralastvu. Sa ovim albumom, Koen ulazi u dugogodisnju saradnju sa Seron Robinson (Sharon Robinson).

Ploca "I'm Your Fan" je prvi u nizu "tribute albuma". Izlazi 1991. i na njemu su Koena obradili R.E.M., the Pixies, Nick Cave, Ian McCulloh, james, John Cale, itd. Raznolikost autora koji su obradili Koenove pesme pokazuje njegov sirok uticaj na rock and roll scenu danasnjice.

"The Future" iz 1992. uvodi Koena u turbulentne devedesete na velika vrata. Album je radjen u nekom relgijsko prorockim stilu. Koenove pesme su izmedju opservacije, komentara i zloslutne najave. teme koje su obardjene su unistenje prirode, narkomanija, diktatori, abortus, nuklearno unistenje... Ipak, melodije su izuzetno jake i svaka pesma je potencijalni radijski hit. Pesme "Waiting for the Miracle", "The Future" i "Anthem" nalaze svoje mesto u filmskom megahitu "Natural Born Killers" Olivera Stouna. Pesme koje se istucu su i "Closing Time", "Democaracy" i obrade opskurnih soul pesama "Always" i "Be For Real".

Nakon promotivne turneje za "The Future" i sjajnog koncertnog albuma "Cohen Live" iz 1994. Koen se povlaci iz javnosti i odlazi u zen manastir. Postaje Budisticki monah i dobija ime Jikan ('Onaj koji cuti'). U manastiru Koen sluzi svom osamdesetosmogodinjem ucitelju Roshi-ju (pomaze u spremanju hrane, pere posudje, cisti barake). Njegov boravak u manastiru je trajao pet godina. Nakon izlaska iz manastira, Koen provodi vreme u lutanju Amerikom (kolima) i ponovnom uzivanju u cigaretama.

"Ten New Songs" iz 2001. je album koji predstavlja spektakularan povratak Leonarda Koena. Svaka od deset pesama je potencijalni hit. Po prvi put, Koen se oslobadja od depresije i njegove pesme postaju optimisticnije i romanticne. Celokupan album je snimljen uz pomoc Seron Robinson koja je napisala dobar deo muzike i otpevala pratece vokale (najcesce pola-pola sa Koenom). Celokupan album je u pomalo melanholicnom tonu. Sve pesme su sporog ili srednjeg tempa, ali su zato izuzetno melodicne. Pesmu koja otvara album - "In My Secret Life" Koen je pisao 13 godina. Ovo je meni najdrazi album Leonarda Koena jer sam se tek preko njega upoznao sa njegovim stvaralastvom.

Saradnju sa Andzani Tomas, Koen nastavlja 2004. sa dzez albumom "Dear Heather". Ovaj album nastavlja koracima "Ten New Songs" ali melanholija nestaje i ritmovi su malo brzi. I na ovom albumu Koen deli vokalne deonice pola-pola sa svojom saradnicom.

Poslednji Koenov album za sada je "Blue Alert" koji sadrzi Koenove nove pesme koje je otpevala Andzani Tomas. Ovaj album je naka vrsta kraja putanje od zenskih pratecih vokala na ranijim albumima, preko dva albuma na kojima je delio vokale sa Andzani Tomas i Seron Robinson pola-pola, pa sve do ovog albuma gde Koenove nove pesme u potpunosti peva Andzani.

Leonard Koen danas ima 72 godine i jos uvek pise i stvara.

NAJBOLJI ALBUM SA KOJIM MOZETE POCETI VASU AFERU SA LEONARDOM KOENOM JE:

COHEN LIVE (1994)

NAJBOLJI WEB SAJT O LEONARDU KOENU:

http://leonardcohenfiles.com/

FOTOGRAFIJA NA VRHU:

Photo © Alan Wilson.

U POTRAZI ZA FILMOM: Grindhouse (Robert Rodrigez & Kventin Tarantino)

Verovatno najbolji film koji se u bioskopima pojavljuje ove godine, okuplja dva izuzetno nadarena, kreativna i jos uvek mlada autora.

Robert Rodrigez je poznat po filmovima kao sto su "Desperado", "From Dusk Till Dawn" i "Sin City". Rodjen je u Teksasu 1969. Vec sa 13 godina pocinje da snima kucne filmove. Prvi pravi film je snimio 1992. Bio je to akcioni hit "El Mariachi" snimljen za samo 7000 dolara i koji mu je obezbedio ugovor sa Columbia Pictures vredan nekoliko stotina hiljada dolara. Inace, deo novca za "El Mariachi" Rodrigez je nabavio tako sto je posluzio kao zamorce za testiranje novih lekova u jednoj bolnici...

Kventin Tarantino je poznat po filmovima "Reservoir Dogs", "Pulp Fiction, i "Kill Bill". Rodjen je 1963. u Noksvilu (drzava Tenesi) ali je od svoje druge godine u Los Andjelesu. Nikada nije stekao neko vece obrazovanje, napustio je skolu i cesto menjao poslove sve dok se nije zaposlio u video klubu (Video Archives). Tu je radio pet godina i za to vreme stekao jednu sasvim novu vrstu obrazovanja koja je u svet filma donela novu generaciju rezisera koji su "vise kinematofili nego kinematografi." Tarantino se izlagao uticajima svih mogucih zanrova, od hongkonskih akcija do francuskog novotalasnog filma. Susret sa Rodzerom Avarijem mu daje sansu da neke od svojih ideja pretoci u scenario pod nazivom "Reservoir Dogs". Film koji je po njemu nastao danas spada medju najbolje akcione filmove ikada snimljene. Ipak, bio je potreban film "Pulp Fiction" da bi Tarantino posto poznat i priznat reziser...

Ovo nije prvi put da Tarantino i Rodrigez rade zajedno. Ako se secate, radili su na jos jednoj filmskoj antologiji 1995. pod nazivom "Cetiri Sobe" ...

Grindhouse je engleski pojam koji se odnosi na jedan specificno urbani fenomen iz vremena pre kucnog videa (VHS-a). Grindhouse je stariji, pomalo zapusten bioskop koji svoj repertoar bazira skoro iskljucivo na "filmovima za odrasle". Ne porno filmove, vec filmove koji nisu namenjeni mladjim od 18 godina - ponajvise horor filmovi ali i akcioni filmovi, filmovi eksploatacije, karate filmovi, "mondo" dokumentarci, "transgressive" umetnicki filmovi, spageti vestern ... Dakle, svi oni filmovi koji nisu namenjeni "mainstream" publici, mogu da spadnu pod "grindhouse" produkciju.

Nakon nastanka kucnih video plejera (oko 1980.) nestaje potreba za ovakvim bioskopima. Danas svi bioskopi pustaju samo "blokbaster" filmove. Njihov glavni zadatak je da pruze gledaocu udobnost, odlican audio-vizuelni dozivljaj, niskokaloricnu hranu i pice... Manje se obraca paznja na sam repertoar filmova, tako da probirljiviji filmofili vise i ne posecuju bioskope vec su predmet njihovog interesovanja postali DVD trziste i tematski filmski festivali.

Tarantino i Rodrigez ovim filmom podsecaju mladje gledaoce na vremena pre VHS-a: Grindhouse je film koji vam pruza kompletan dozivljaj trosatnog sedenja u bioskopu, sa sve najavama, trejlerima i reklamama. Grindhouse je sacinjen od cetiri trejlera i dva celovecernja filma, sto podseca na nekadasnju praksu da bioskopi pustaju dva filma jedan za drugim. Kvalitet slike je namerno unisten da bi se osigurao osecaj gledanja filma sa unistene trake. Filmovi su izuzetno krvavi i brutalni da bi vas podsetili na kvalitet filmova snimanih u vremenu pre rangiranja filmova ("video nasty lista" oko 1982.) koje su snimili reziseri kao sto su Romero, Fulci, Deodato, Argento...) Da bi vas podesetili na problem nestanka, prekida ili sagorevanja filmske trake u toku projekcije - u oba filma nedostaje po jedna rolna tako da postoje vece ili manje praznine u narativu. To vas pomalo ostavlja u nedoumici oko nekih delova price. Ali ne oduzima nista kvalitetu filma.

U ovom filmu nema velikih glumaca koji bi bili glavni likovi i heroji koji spasavaju stvari. U obe price nalazimo prepoznatljive antiheroje koji su optereceni svojom prosloscu i koji pokusavaju da promene svoje zivotne okolnosti. Glavni likovi su striptizete, sitni kriminalci, nesposobni policajci, kaskaderi, radio voditelji, propali naucnici i pokvareni doktori... Svi oni ulaze u nadrealno, oniricno sumanute situacije u kojima ne moze biti herojskih pobeda i previse srecnih zavrsetaka.

Grindhouse otvara trejler za film pod nazivom MACHETTE. Prvi trejler je radio Rodrigez a glavni lik u njemu je Danny Trejo koji glumi placenog ubicu koji krece u osvetnicki pohod protiv bogatih politicara koji su mu nesto namestili... Radnja filma podseca na mnoge brutalne akcione filmove kao sto je to serijal "Death Wish" sa Carlsom Bronsonom, a pomalo i na neke od filmova sa Stivenom Sigalom i Zan Klod Van Damom. Pored Treha, tu je Cheech Marin koji tumaci svestenika koji se pridruzuje krvavom pohodu ka vrhu kriminalne piramide. Pravi film po ovoj ideji je u najavi!

Prvi "celovecernji" film je takodje Rodrigezov - PLANET TERROR. Ovo je klasicni "zombi film" ali se ne bavi zivim mrtvacima, vec ljudima zarazenim nekim bojnim otrovom (dakle vise lici na "Return Of The Living Dead" nego na "Night Of The Livinh Dead"). Rodrigez je za ovaj film imao ideju jos pre "nove zombi revolucije" od pre par godina, ali nikada nije bio u prilici da se pomeri, jer je tada horor zanr bio polumrtav. Cherry Darling je neka vrsta kafanske plesacice koja pokusava da promeni svoj zivot i koja se usput oporavlja od propale ljubavne veze. Nakon sto je dala otkaz, ona pokusava da postane komicar ali je u toj nameri sprecava niz okolnosti koje pocinju invazijom krvozednih zombija a zavrsavaju se raspirivanjem stare ljubavi. Jedino "veliko ime" u ovom filmu je Brus Vilis koji tumaci malu ali izuzetno bitnu ulogu. Ipak, svi ostali glumci su vise ili manje poznati i zaista rade izuzetno veliki posao jer nije bas lako glumiti u filmu u kojem postoji namera da film ima niskobudzetni i starinski "feel" kao i da u glumi uvek postoji odnos sa mnogim istorijskim momentima (dugi vestern pogledi, dirljiva patetika, uverljivo preterivanje...) Ako vec moram da biram, priznacu da je ovaj film bolji i interesantniji od Tarantinovog. Postoji zestoka dinamika, uvek se nesto desava i nakon sto se film zavrsi najradije bi ga pustili ponovo. Bas me zanima kako ce ovi filmovi proci kada ih budu prikazivali izdvojeno, jer je i to u najavi...

Drugi trejler koji je snimio Rob Zombi - WEREWOLF WOMEN OF THE SS je izuzetno kvalitetan trejler (najbolji od cetiri u ovom filmu). Uloge tumace Nikolas Kejdz, Seri Mun, Sibil Denings, Udo Kier i Bil Mozli. Ovaj film bi trebalo da bude kombinacija "zene u zatvoru" i "nazi filma" kao sto je to film iz sedamdesetih - "Ilsa She-Wolf of the SS" uz bitni dodatak likantropije i "yellow peril teme". U originalu, Zombi je snimio pola sata filma i imao je velikih problema da ih svede u manje od pet. Da li ce pravi film ikada biti snimljen ne znam, ali bilo bi zaist steta da ovako dobra stvar propadne. Udo Kier je komandant koncentracionog kampa u kojem Bil Mozli vrsi eksperimente sa ciljem da stvori novu rasu zena-vukodlaka koje ce spasiti rajh...

Treci trejler je snimio Edgar Wright kog pamtimo po zombi megahitu "Shaun Of the Dead". Inspiracija za trejler filma DON'T potice iz britanskih horor filmova sedamdesetih. Trejleri za strane filmove u Americi nikada nisu dozvoljavali gledaocu da otkrije da se radi o ne-americkom filmu jer bi to navodno smanjilo gledanost. Zbog toga se desavalo da se filmovi preimenuju a da se u trejlerima ne cuju glasovi glumaca vec samo glas najavljivaca koji koristi ustaljene fraze kojima ne govori bas nista o samom filmu.... Trejler je genijalan, pogledao sam ga bar desetak puta i uvek se od srca nasmejem!

Cetvrti trejler je delo najsvezijeg horor autora - Ilaja Rota (Eli Roth) pod nazivom THANKSGIVING. Trejler nam najavljuje jos jedan klasicni praznicni horor (kao sto su "Helloween", "My Bloody Valentine", "Silent Night, Deadly Night" ...) ali "Thanksgiving" je NEVEROVATNO krvav (kao i svi Rotovi filmovi u stvari) i jos vise zaglupljujuci. Nekoliko stvari oko ovog rezisera: njegovi su filmovi ("Cabin Fever", "Hostel" ...) uvek izuzetno zabavni (na granici komedije), u njima ima dosta golotinje, u njima se proliva puno krvi i na kraju - u njima je uvek dosta referenci na istorijski bitne filmove ili rezisere. Ovaj trejler je zaista odlican i ima par scena koje necete tako lako zaboraviti. (Mala napomena za horor fanove, kao sto se u filmu "Hostel" pojavljuje moderna horor ikona Takasi Mike, u filmu "Hostel II" ce se pojaviti Rudjero Deodato).

Drugi, Tarantinov celovecernji film pod nazivom "DEATH PROOF" je izuzetno zanimljivo ostvarenje koje se bavi serijskim ubicom (Kurt Rasel) koji je u stvari nezaposleni kaskader i koji ubija uz pomoc svog automobila "otpornog na smrt" i to tako sto izaziva krvave, brutalne sudare na autoputu. Ovaj film u drugom delu poprima feministicku "rape - revenge" formu i glavni zlikovac dobija ono sto je zasluzio. Pored navedenih motiva, film obiluje referencama na originalni "Gone in 60 seconds" i "Vanishung Point" - filmove sa sredine sedamdesetih, ciji je glavni sastojak niz dugotrajnih ali efektnih automobilskih jurnjava. Neverovatne vratolomije koje izvodi Zoe Bell ce vam dugo ostati u secanju a jedina "zvezda" filma Kurt Rasel pruza odlicno tumacenje sadistickog psihopate koji izuzetno lako osvaja vasa srca. Ubistva su brutalna i prikazana veoma realisticno. Krvi i rasporenih udova na sve strane. Iako je "Death Proof" slabiji od "Planet Terror", verujem da ce ovaj ipak naici na bolji prijem kod publike.

Kao sto rekoh, Grindhouse je verovatno najbolje filmsko ostvarenje ove godine. Posto ovakva ostvarenja nemaju puno uspeha u bioskopima, verujem da ce se na DVD trzistu pojaviti vec na jesen. Pitanje je samo da li ce ici odvojeno kao dva posebna filma ili zajedno u trosatnoj verziji...

U svakom slucaju, nemojte da propustite ovaj film. Ovo je ostvarenje u kojem cete sigurno uzivati i kroz koje cete dosta nauciti o horor filmu, kao i o filmu kao kulturnom fenomenu. Zaista, odavno nisam video bolju povezanost zabave i obrazovanja na jednom mestu. Iako je pozeljno imati bar povrsno predznanje da bi u se potpunosti uzivalo u filmu, Grindhouse pruza tako intenzivan dozivljaj koji ce vas zasigurno naterati da ga prozivite bar jos jednom!

Gospodine Rodrigez, Gospodine Tarantino, Bravo! Bravo! Bravo!