Wednesday, April 13, 2011

POZORIŠTE U KOVAČICI: 5 chlapcov.si


Prošle subote je u Kovačici održana premijera pozorišne predstave 5 chlapcov.si po tekstu Simone Semenič  (prevod na slovački jezik Vladislave Fekete) u réžiji Danke Hriešikove. Pošto je premijera najavljena prilično kasno - plakat je okačen dan-dva pre predstave - ja nisam znao ni dan ni vreme održavanja. Na svu sreću tu je bio malo obavešteniji Dragan Karlečik, pa evo, pročitajte njegove utiske ... 






Devojčice koje glume dečake koji se igraju sveta koji ih okružuje. To je, ukratko ono što je čekalo gledaoce. Nisam bio iznenađen što nije bilo nekog većeg zapleta. Niti  klasične dramske strukture, kad smo već kod toga. Slovačka amaterska pozorišta iz Vojvodine zadnjih nekoliko godina prave predstave koje, ili nemaju nikakvog zapleta, ili ako ga imaju onda im, gotovo po pravilu, fali 3. čin. O razlozima zašto je to tako može samo da se nagađa. 


Piše: Dragan Karlečik




Predstave amaterskih pozorišta uvek imaju nešto od kinder-suprajza u sebi. To je jedan od razloga zašto redovno odlazim da ih gledam. ...like a box of chocolates. You never know what you’re gonna get.

U subotu, 9. aprila, u sali Doma kulture u Kovačici, odigrana je predstava 5 chlapcov.si  (5.dečaka.si) u režiji Danke Hriješik. U pitanju je prevod teksta 5.fantkov.si, mlade slovenačke autorke Simone Semenič, pisan za malu scenu.

Uloge petoro dečaka iz naslova dodeljene su učenicama gimnazije Mihajlo I. Pupin iz Kovačice.

Devojčice koje glume dečake koji se igraju sveta koji ih okružuje. To je, ukratko ono što je čekalo gledaoce. Nisam bio iznenađen što nije bilo nekog većeg zapleta. Niti  klasične dramske strukture, kad smo već kod toga. Slovačka amaterska pozorišta iz Vojvodine zadnjih nekoliko godina prave predstave koje, ili nemaju nikakvog zapleta, ili ako ga imaju onda im, gotovo po pravilu, fali 3. čin. O razlozima zašto je to tako može samo da se nagađa. Često mi deluje da je pitanju najobičniji nemar,pa čak i suštinska nezainteresovanost od strane pozorišnih stvaralaca. U ovom slučaju ipak tipujem na prilično mladu i nedovoljno iskusnu glumačku ekipu (pretežno sastavljenu od debitantkinja)  koju i ne bi trebalo opterećivati previše zahtevnim tekstom, barem ne ako nemaju nekog iskusnijeg glumca da ih kroz sve to vodi i na koga bi mogli da se oslone tokom predstave. A pošto je pozorišna scena u Kovačici očigledno ostala bez starije, pa i srednje generacije glumaca-amatera, klinci su na bini prepušteni sami sebi i u takvoj situaciji onda sve zavisi od toga, koliko im leži tekst koji rade. Ovoga puta su/smo imali sreće.

Posle prošlogodišnjeg, pomalo neočekivanog uspeha sa predstavom Rodinne pribehy (Porodične priče), mlada režiserka je nastavila da se bavi savremenim piscima iz okruženja, pa se ove godine odlučila za tematski sličan tekst (minus in your face politički angažovano moralisanje Priča) koji, zahvaljujući svojoj formi i načinu na koji je realizovan (mala scena, sa minimalističkom scenografijom), deluje kao zanimljiv companion piece raskošnije realizovanim (gotovo baroknim) Pričama. Dosta opušteniji u pristupu celoj toj priči o teškoćama odrastanja u ovom savremenom i, ah toliko surovom i nasilnom svetu, 5.dečaka.si mnogo lakše ostvaruje komunikaciju sa svojom (ciljnom) publikom, ali i, što mi se čini da je bilo još važnije, sa svojim glumicama, koje su delovale uigrano i koje su odavale utisak da se dobro provode na bini. Bilo je i prilično osvežavajuće za promenu čuti dijaloge koji su smešteni sa ove strane dvehiljadite. Posebno bi spomenuo momenat sa početka predstave kada se u dva-tri minuta čuje gomila imena, što iz Marvelovog, što iz DC univerzuma, što je bilo dovoljno da ogreje svako geekovsko srce. Šteta samo što je u publici bilo dosta osoba (verovatno bake i deke glumica) koje su starije i od samog Sten Lija, pa je dobar deo pop-kulturoloških referenci neprimećen preleteo iznad glava prisutnih. Ali to naravno nije problem pozorišne ekipe. Kao što nije njihov problem što dekici koji je sedeo ispred mene očigledno nije bilo jasno zašto dečica neće da se igraju partizana i nemaca, već se radije igraju gejeva i neo-nacista (inače i najnadahnutije režirani deo predstave). Ipak je u pitanju predstava koju su pripremili mladi ljudi i jasno je da se njihova ciljana publika sastoji od generacija rođenih posle izuma televizora. Jedino su možda mogli da se otarase epiloga u kojem svaki lik u dve-tri rečenice ispriča publici na koji način je (uglavnom tragično) završio u životu. Previše je to bilo u kontrastu sa ostatkom predstave i krajnjem efektu nepotrebno, jer gledalac baš i nema vremena, a ni nekog preteranog razloga da se emocijonalno veže za likove, pa ga i njihove sudbine na kraju ostavljaju prilično ravnodušnim.

Ono što je primetno jeste očigledan izostanak muških glumaca ove godine. Kada se uzme u obzir da je muški dvojac iz prošlogodišnje predstave u međuvremeno upisao fakultete, a da devojke koje smo sada imali priliku da vidimo ove godine završavaju gimnaziju, postavlja se pitanje šta nas čeka sledeće godine. Hoće li, kao u onim filmovima sa purgatory-twistom, režiser morati ponovo da krene iz početka, birajući još jedan manje zahtevan tekst ne bi li nekim novim mladim glumcima bilo lakše? I hoće li publika (barem ona šačica entuzijasta koja gives a damn) dobiti još jednu predstavu koja, iako simpatična i zabavna, u suštini nema dovoljno snage da malčice prodrma i više nego uspavalu scenu amaterskog pozorišta Vojvođanskih slovaka u kojoj već duže vremena stvari nit’ smrde, nit’ mirišu? Videćemo. U svakom slučaju, ovo nije jedina predstava koju Danka Hriješik režira ove godine. Drugu radi sa učenicima osnovne škole...

P.S.  Jedina ozbiljna zamerka koju imam tiče se cene ulaznice. 150 din. za nepunih 40 min. je malčice previše. Nisam od onih koji cene preračunavaju u piva ispred prodavnice, i znam da sve košta, ali ljude je i onako teško naterati da idu u pozorište (osim naravno, ako nisu u pitanju rodbina i prijatelji učesnika, ona gorepomenuta šačica entuzijasta i oni koji odlaze da bi videli i bili viđeni) i ovakve stvari mogu vrlo lako uticati na njihovu odluku da li će i sledeći put otići da gledaju neku pozorišnu predstavu. Ne dele svi moj stav o predstavama amaterskih pozorišta. Pre nekih godinu i po dana gostovala je u Kovačici jedna pozorišna grupa koja je isto tako naplaćivala 150 din. za ulaznicu. Takođe je u pitanju bila mala scena. Predstava je tada trajala nekih 40-45 min. Isto tako nije bilo nekog većeg zapleta. Čak je i ono nešto malo radnje bilo poprilično konfuzno. Ali je u tu predstavu bio ugrađen striptiz, sa sve šipkom i mladom glumicom koja je na kraju ostala samo u tangama. Naravno, sve to u službi umetnosti. ...like a box of chocolates. You never know what you’re gonna get.




PHOTO sigledal.org

0 Comments:

Post a Comment

<< Home