POZORIŠTE U KOVAČICI: Divadelný vavrín - I dan (Dom kulture Kovačica, 24. X. - 02. XI. 2014)

Prošle su samo dve godine i svi još uvek pamtimo onu zaista slabo organizovanu smotru Divadelný vavrín 2012 … Ali, posle samo dve godine evo Smotre ponovo u Kovačici! Ovaj put je razlog za održavanje Smotre kod nas proslava stogodišnjice pozorišta u Kovačici. Dakle, jasno je da je Kovačici data druga šansa i da se ovaj put stvarno mora raditi bolje, ozbiljnije i promišljenije! Zaista, što se u našem Domu kulture dosad otaljavalo - otaljavalo se, sada ima da se radi, jer ne slavi se sto godina od prve slovačke pozorišne predstave u Kovačici baš svaki dan ... Kada bi se šalili! Organizacija festivala je i sada veoma slaba. Recimo za ovaj festival ste zvanično mogli doznati tek onda kada je sastavljen program za proslavu Kovačičkog oktobra, dok ste za repertoar i datume održavanja predstava morali čekati do … par dana pre samog početka festivala. Naime, prvo je postavljen veliki bilbord na prilazu centru mesta a onda je otvoren i Facebook event za festival. I, ništa, to je to! Uzimajući sve to u obzir, zaista je pravo čudo što je na otvaranju uopšte i bilo ljudi, jer postoje lokalni kafići koji ozbiljnije rade svoje promotivne kampanje i akcije! 

Smotra pozorišnih ansambala vojvođanskih Slovaka Pozorišne lovorike na jednom mestu, jednom godišnje, okuplja sve pozorišne ansamble koji te godine pozorišnu predstavu i bude to uvek desetak-petnaestak više ili manje vrednih radova iz većine vojvođanskih mesta u kojima žive Slovaci. Posle svake predstave se otvara diskusija, prvo između žirija i ansambla, pa onda i između publike i ansambla i žirija. Sve u svemu, sve je ovo zaista veoma lepo zamišljeno i ova smotra je zapravo jedan od najbitnijih – nefolkornih - kulturnih dogadjaja koji održavaju u životu ovo malo što je ostalo od kulturnog života u svim tim pomalo devastiranim sredinama u kojima žive vojvođanski Slovaci.

Posle kratke uvodne ceremonije otvaranja (festival je zvanično otvorila predsednica Nacionalnog saveta slovačke nacionalne manjine u Srbiji Ana Tomanova Makanova) na scenu izlazi kovačički ansambl sa predstavom Starý frfloš. O ovoj predstavi smo već pisali i nažalost nema se šta posebno dodati nakon drugog gledanja. Jedino što je malo izvadilo stvar - pored standardno odličnog Jana Žolnaja u u lozi Meneghetta - je i činjenica da je ovaj put i Pavel Breznik kao Todero imao jednu malu i veoma efektnu epizodicu (mislim na onaj momenat kada se Todero - u centru je scene i u prvom je planu - pita šta li rade Žanetta i Nivoleto, Brezniku tada licem prolaze zaista veoma upečatljive staračke facijalne ekspresije i starački manirizmi u govoru). Dakle, sve u svemo, kao što i rekoh onomad, ovo je jedna od onih predstava koje osim trivijalnog eskapizma ne nude previše, čak ni onim manje zahtevnim gledaocima. Ustvari, ona ga nudi ljudima kojima takve stvari ionako malo znače, da ih sutra pitaš za radnju ili likove ne bi umeli da se sete ni u najgrubljim crtama. A i da ne pričamo o činjenici da bi svi oni koji su se ove večeri tako slatko smejali ovoj predstavi najverovatnije potpuno odlepili kada bi čuli iznose koji su navodno trošeni samo za kostime za likove u predstavi ... 

Ono što je bilo posebno razočaravajuće je i jednočasovna diskusija koja je usledila nakon predstave. Tu smo mogli da vidimo sastav žirija i mogli smo da saslušamo sve što su članovi žirija imali da kažu o odgledanoj predstavi (sa sve pregledima  i analizom video zapisa) ... Bio sam tu lično veoma razočaran jer je nastavljeno sa tom pogubnom blagoglagoljivošću koja se svodi na to da se beži od svake negativne kritike i generalno svake negativnosti prema bilo čemu - dakle, "Len pekne!" ("Govori samo lepe stvari!") a o negativnim stvarima neka se ne diskutuje, ili neka se ostave za privatne razgovore  ... I onda se moraju pričati trivijalne stvari, jer koliko lepog možeš da kažeš o predstavi koja je u biti zaista slaba? Veoma malo, i onda moraš da improvizuješ i sve ode iz polja kritike prema toj nekoj blagoglagoljivosti kojom kao želiš da podržiš nešto, pa makar se ono razvijalo sa katastrofalnom sporošću i u nekim sasvim pogrešnim pravcima ... Članovi žirija su stvarali utisak da je ovaj sasvim zadovoljan sa viđenim, sa stvarima koje su zapravo daleko ispod proseka. Tu je žiri mogao da iskoristi lepu priliku i zaista pomogne ne samo lični umetnički razvoj članova amaterskog ansambla, nego bukvalno i razvoj cele jedne lokalne, kovačičke,  pozorišne scene.

Jer uporedo sa festivalom, postavljena je i prigodna fotodokumentarna izložba o stogodišnjici pozorišta u Kovačici u kojoj možete pogledati desetine zaista predivnih fotografija iz svakakvih perioda u razvoju lokalne pozorišne scene - od ranih seosko-folklornih inscenacija sa početka minulog veka pa sve do mračnih postmodernih eksperimenata osamdesetih. Dakle nigde se jasnije ne vidi činjenica da Kovačica ima izuzetno bogatu i jaku pozorišnu tradiciju i da nije svejedno kakve će se predstave postavljati na daske našeg doma kulture. Sve te fotografije nas čine veoma ponosnim, ali nas i upozoravaju na to da je u zadnjih desetak godina i previše toga bilo nedostojno kako ovih pozorišnih dasaka tako i ove pozorišne publike i da je zadnje vreme da se u pozorišne projekte ulazi mnogo ozbiljnije i promišljenije i sa mnogo više respekta prema sopstvenoj tradiciji. Jer ako je iza ove scene punih sto godina razvoja i iskustva, hajde da se više  bavimo stvarima koje nam više ne priliče! 

Sve ovo - i još dosta toga pride - je doprinelo izuzetno tužnom, depresivnom utisku koji je ova predstava i celokupno iskustvo prve festivalske večeri ostavila na mene ...