POZORIŠTE U KOVAČICI: Divadelný vavrín – V. dan (Dom kulture Kovačica, 24. X. - 02. XI. 2014)

Znači opet KOKRAM-ovci i opet I na U. Ako se ne varam, bilo je ovo četvrto izvođenje ove predstave i - poznavajući živote ovdašnjih pozorišnih predstava - možda i poslednje izvođenje u matičnom mestu. Najverovatnije im dakle još sledi nekoliko gostovanja po slovačkim mestima po Vojvodini i ako da Bog bar jedno u inostranstvu tj. Slovačkoj  … I onda - polagano potonuće u zaborav i arhivu.  Dakle, ostaje nam da se zapitamo, šta ćemo pamtiti? 

            Pa, možda je najbolje da odmah kažemo da se ovde nema šta posebno dodati onome što smo već pisali. Sve od onomad stoji, s time što se može reći da je ovo danas zaista bilo najbolje izvođenje. Ništa od opreme nije zakazalo, glumci nisu patili od (prevelike) treme i zaista je sve bilo više-manje “pod konac”. Međuigra između Miroslava Saba (Vojnik) i Danijela Venjarskog (Duh) je i ovaj put bila veoma uzbudljiva i odlično je držala pažnju. U poređenju sa minulim izvođenjem, večeras je odličan utisak ostavio i Jaroslav Dudaš (Otac)  a odlični su bili i svetlosni efekti Darine Dudok.

Na predstavi je bilo dosta ljudi i mislim da je do sada već velika većina Kovačičana pogledala ovu – za istoriju kovačičke pozorišne scene izuzetno važnu – predstavu. Iskren da budem, najviše me je večeras zanimao razgovor nakon predstave. I, popevši se na sprat Doma kulture, bio sam veoma prijatno iznenađen što – zadržavši se malo duže sa društvom u kafani posle predstave – na diskusiji nisam imao mesta gde da sednem, pa sam morao da odstojim celu raspravu. Ali ne marim, jer je sve išlo u odličnom pravcu i sam žiri je bio više ili manje oduševljen ovom predstavom. Iako je bilo dosta zamerki, najviše je bilo onih koje su se ticale nekih neposredno zanatskih rešenja ili pak čistote slovačkog jezika. Složio bih se sa zamerkom žirija, da je ovu predstavu bilo potrebno usporiti i produžiti je vremenski za bar još dvadesetak minuta (sada traje nekih 65 minuta) jer se na sceni jednostavno previše toga dešava i u predstavi je zaista previše teških scena. Teških scena i teških emocija koje treba gustirati i variti polagano ...

Dakle večeras smo zapravo ponajviše bili svedoci afirmacije jednog novog kovačičkog pisca-dramaturga Dragana Karlečika, (prvog posle Marije Kotvaš-Jonaš, koja je bar dve generacije starija od Karlečika) i jedne nove i na sve spremne pozorišne družine (u vidu KOKRAM-a). Ostaje nam samo da se nadamo da će ovi momci i ove devojke da istraju i da će njihov dalji rad biti još bolji i da će ostvariti još veće uspehe, kako po Vojvodini tako i šire  …